Izvor: Objava, 09.Jul.2018, 15:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ

Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, очију зелених и малих, али живих, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у црвено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Загорје, из кога су се расељавали у Фочу, Устиколину, Вишеград, а 1800. године и у Гацко, гдје је Хенефри-бег Ченгић, у селу Срђевићима, подигао прву кулу Ченгића у томе крају. Из ове породице било је много високих турских достојанственика, од којих њих 11 са титулом паше. Најзначајнији представник ове породице у XIX вијеку био је Смаил-ага Ченгић, син Ибрахимов, главна личност бесмртног епа Ивана Мажуранића "Смрт Смаил-аге Ченгића" и већег броја епских народних пјесама.

Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки имао је 600 харачлија и био је богат. Рано је остао без оца због чега је имао тегобно дјетињство. У младости је прешао у Сарајево. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника, а учествује и у Руско-турском рату. На позив султана, угушио је устанак у Египту. За ове заслуге награђен је царским златним бињишем и именован капиџибашом или рикјаби хамајуном. Та се част састојала у овоме: кад би цар јахао, онда би рикјаби хамајун ишао поред њега пјешице и држао узенгије. Гатачки муселим постао је 1814. године, а сједиште му је било у Церници. Пошто се оженио из породице Хасанбеговића из Автовца, скућио се и купио читлук у селу Липнику. У Липнику је саградио Чифлук с великом кулом, малом џамијом и више стамбених објеката. Ченгићи су имали куле и чардаке у Малој Грачаници, Срђевићима, Лукавицама, Фојници и Церници. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. С Али-пашом Ризванбеговићем ишао је крајем 1832. године у Истамбул, гдје је, због заслуга у гушењу побуне, добио од султана титулу паше.

Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 "ћеса". Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код "Попова моста". Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је био у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио дио, а дио је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.

Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их. Био је штедљив и дјеци из три брака оставио је велико богатство.

Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био познат по терорисању српског становништва. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе. Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1874. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша, међу којим и Његошев млађи брат Јован. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтио да их да Његошу уз откуп.

Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију брата Јована и осталих својих рођака. Његош је позвао Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе, укључујући и Ђока Маловића. Завјереници су се састали у манастиру Морача и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу. Прије поласка у Дробњак, Смаил-ага зовне к себи Мата Глушца из села Корита, за којега се шушкало да је видовит. Примио га је с таквим изразом лица који је указивао на страхопоштовање према Мату. Након предумишљања, упитао га је какав ће му бити пут, и добио одговор.

"Вала, ага, овога ћеш пута главом на Цетиње стићи, коњи ће ти поиграти на Цетињу и напити се воде. Колико ћеш се тамо забавити, бога ми ти казат' не умијем..."

Смаил-ага сав срећан, рече: "Мато, дако Бог да!..." Посуо је Мата златом, дао му вина и још много тога, што Мато није могао понијети. Но, идући ка својој колиби, мрмљао је Мато себи у браду: "Ех, мој ага, не саслуша ти Мата до краја, ја рекох да ће твоја глава стићи до Цетиња, а да ли ће стићи на својим ногама, или на коцу, то ме не пита".

Смаил-ага у септембру 1840. године са око педесет харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

Главари дробњачки наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

Смаил-ага покрене војску на Мљетичак гдје стиже 4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: "Толико за ноћас, а сјутра ће бит' доста свакоме". Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

Ноћ је била облачна. Био је прохладан вјетар и било је магле.

Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка Смаил-агину логору. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: "Власи... Власи долазе!" Напад је извршен са свих страна. Киша метака сипала је по Смаил-агину логору. Турци су се дизали испод шатора, кроз које су око њихових глава зујали ројеви метака погађајући их. Мртви Турци падали су на земљу, а они рањени бауљали су из мецима изрешетаних шатора и јаукали. Смаил-ага је изашао из шатора.

"Брњаша ми..." - његов глас надјачао је хаос, али га је тане прекинуло.

Пао је погођен у главу са два метка испаљена из шешане Мирка Алексића. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно му је зрно остало у глави, а друго на веризи низ повије. Остали Турци, кад видјеше да је Смаил-ага погинуо, разбјеже се. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић а његова војска је потпуно уништена. Читав логор, под шаторима и испред њих, био је прекривен турским лешевима. Свега двојици Турака, који у тренутку напада нису били у логору, пошло је за руком да побјегну. Један од њих је био Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су одсјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

Ноћу, попадија Симуна Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси, у чему је и успјела. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила испричала разлог који ју је навео на тај чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је. Кад су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро на Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио златни крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије смрти Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и др. Примивши из Алексићевих руку главу Смаил-агину, Његош повиче: "Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!" Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само "Биљарда" и двије крчме.

Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњаку. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве. Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул. Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.