Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Jun.2024, 03:24

POGLED SA MIŠELUKA: Odud sa "preke" strane

Razmišljam ovako sa Mišeluka, kako sam nedavno rešio da pešačim Beogradom i obiđem ulice, trgove, spomenike i javna mesta – koja simbolišu prostor današnje Vojvodine. Reklo bi se da moj pohod ne bi trebao da bude previše ambiciozan, jer s obzirom na značaj, sve što sam želeo da vidim, sigurno se nalazi tu negde u samom centru. Knez Mihajlova, pa malo levo, i malo desno. Kad ono... Vojvođansku ulicu našao sam tek na Novom Beogradu. Do nje se stiže kada od Tošinog bunara, krenete >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Zemunskom pa prema Vinogradskoj.

Opet, u Novom Sadu toliko poznati Jaša Tomić (koji ima svoj Bulevar a u Dunavskoj ulici spomenik i tablu na kući u kojoj je živeo) – samo osamdesetak kilometara južnije, potpuno je anoniman. U Beogradu na njega ne podseća apsolutno ništa.

Doduše, saznao sam da njegovo ime nosi jedna ulica u Dobanovcima! A ako se čovek malo potrudi, saznaće da nedaleko od Lazarevca, u zaseosku Mirosaljci, bivši Put za Sariće, jedan sokak nosi ime političkog lidera vojvođanskih Srba.

Svetozar Miletić prošao je nešto bolje. Njegova ulica nalazi se između, istina daleko značajnije Venizelosove, Poenkareove i Klemansoove!

Sled ulica, koji zvuči kao razbrajalica na prijemnom ispitu za glumu.

Kada sam saznao da je uličica sa imenom Laze Kostića, poznata tek po tome što je u njenoj neposrednoj blizini ulaz na groblje, izgubio sam volju za daljom potragom...

Oko kakvog Trga ili spomenika ionako nisam imao potrebe da se umaram, jer u srpskoj prestonici, ništa slično i ne postoji! I nikada mi neće biti jasno zašto!

U granicama Habzburške monarhije, Srbi su činili tek nešto više od dva odsto stanovništva! A svojom diplomatskom veštinom i političkom mudrošću, uspeli su da se izbore za uslove koji su im dozvolili da formiraju svoje nacionalne institucije i građansku elitu.

Prečanski Srbi, jedan po svemu briljantan deo etničkog korpusa, koji je u smislu političkog, diplomatskog i kulturnog uzora, mogao biti srpski Pijemont, koji je bio dovoljno jak da iznedri jednog Dositeja, Steriju, Đuru Jakšića, Branka Radičevića, Paju Jovanovića, Uroša Predića, Lazu Kostića, Crnjanskog..., pa svoje gimnazije, časopise, apoteke, bolnice, advokate, intelektualce, svoje plemstvo.

A sve se prečesto svodi na pojam „vikend pokrajine“, u koju se ide na riblju čorbu i paprikaš, zbog uspomene na Janiku, zbog folklora i još gomile stereotipno upakovanih teza.

Moralo bi biti drugačije.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...