Izvor: RTS, 06.Nov.2023, 16:30
Хидроелектрана Вучје код Лесковца проглашена за споменик културе
Хидроелектрана у Вучју подигнута 1903. године проглашена је спомеником културе. Са кањоном Вучјанке у којем је изграђена, а који је од прошле године споменик природе представља недељиву целину. Вучје и околина имају шта да понуде туристима па је можда прилика да >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << та варошица удаљена 17 километара од Лесковца коначно оживи.
Саткана од камена и воде предоређена је за вечност. 120 лета траје не мењајући ни изглед ни Сименсове генераторе из 1903. Она је драгоценост над којом генерације Вучјанаца бдију.
“Четврта генерација која брине о овој електрани и она нам је прирасла за срце и мојој породици не само мени. Ради и даље? Ради и даље производи негде око 4 милиона киловат сати на годишњем нивоу”, каже Саша Цветковић, шеф Хидроелектране Вучје.
А светлост се изродила из снаге која креће подно Кукавице. Визијом, храброшћу, жељом за просперитетом угледних Лесковчана уз подршку професора Велике школе Ђорђа Станојевића и применом достигнућа Николе Тесле. За 102. рођендан постала је део светске техничке баштине, у предвечерје 120. споменик културе.
“Лесковачки индустријалци од свог новца финансирали су изградњу ове хидроелектране, оно што је интересантно рећи је да је Лесковац први у Краљевини Србији добио далековод дужине 17 километара тако да као што су Лесковчани, тадашње варошко становништво говорили добили су стаклене кулгле из којих је излазила нека светлост то су заправо биле сијалице”, објашњава Владимир Петковић, кустор-историчар Народног музеја у Лесковцу.
Склад и лепоту кањона Вучјанке хидроелектрана није нарушила. Наслоњена на стене као да је руком спуштена. Изнад слапови, водопади, вирови, испод нанизане воденице, сведоци трајања броје векове. Хук воденичног точка и мирис топлог пројиног брашна шире се дуж кањона.
“Воденице су старе 170 година у задњем периоду много више и више власника брига око воденица је велика јер се обнављају воденице”, каже Славиша Митић, воденичар.
Цео простор однедавно је споменик природе, а доле у Вучју сваки кутак носи причу о времену када се захваљујући мекоћи Вучјанке и Теокаревићима у свим европским престоницама знало за овдашњи врхунски штоф. Има основа да постане варошица музеј па да туристи ка Вучју похрле, као радници тридесетих година прошлог века када их је било више него становника.
