Izvor: Vesti-online.com, 04.Apr.2014, 15:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pravoslavlje usred Holivuda

Uvek su me inspirisali ljudi koji imaju šta da kažu i koji ostavljaju neki pečat. Zbog toga sam napravio dokumentarni film "Svetlopis" kako bih zabeležio i dokumentovao rad sveštenika i ikonopisca Stevana Kovačevića koji je oslikao pravoslavnu crkvu Svetog Save, najstariji srpski hram usred Los Anđelesa, počinje da priča za "Vesti" Goran Milev, glumac, reditelj i producent iz Los Anđelesa o svojoj poslednjoj umetničkoj avanturi.

Goran Milev, glumac, reditelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i producent

Doselio se u Los Anđeles 2011. godine i često odlazio u našu crkvu Hristovog vaskrsenja u Arkadiji u Kaliforniji gde otac Stevan službuje. Kroz razgovore sa njim saznao je da oslikava crkvu Svetog Save u Los Anđelesu, a kad je otišao tamo i video šta je naslikao odjednom je dobio ideju da napravi dokumentarni film o njemu. Bilo mu je vrlo neobično da usred Los Anđelesa postoji srpska crkva Sveti Sava, srpsko groblje i da baš tu, u centru tog velikog grada, neko oslikava srpsku pravoslavnu crkvu.

- Bio sam zaista umetnički inspirisan! - kaže on. - U ovom 30-minutnom filmu prepliću se i umetnost i religija. Otac Stevan je pravi umetnik. On je završio vajarstvo i sa tim fakultetom otišao u sveštenike. Objašnjavao mi je, kao duhovni čovek i umetnik, da svi mi imamo tu nedoumicu - da li ćemo osetiti taj nemir u duši i prepustiti se svetu i životu ili ćemo smiriti našu dušu i ući u druge, svešteničke vode. Naziv filma Svetlopis potiče od vizantijskog imena za fresko-slikarstvo u kome nema senki kao u klasičnom slikarstvu - kaže on.

 

Poslednji dani Vronskog

Trenutno radi na filmu 'Život posle Ane' o poslednja 24 dana grofa Vronskog koga je Tolstoj u 'Ani Karenjini' poslao u srpsko-turski rat. Bio sam inspirisan pukovnikom Rajevskim koji je Tolstoju bio inspiracija za Vronskog. Za film su se zainteresovali veliki producenti iz Holivuda, a snimanje filma bi trebalo da se obavi u Srbiji, ako bude finansijski isplativo.

Želja mu je da se film prikaže u svim crkvama i organizacijama u svetu, a da donacije od ulaznica ostanu crkvi ili organizaciji u kojoj se film bude prikazao. Muziku za film je radio Darko Konatar, a snimatelj je Dragan Rakonjac, voditelj i vlasnik radio-stanice LA Serbs.

Govoreći o svom životu i radu u Holivudu Goran Milev kaže da se u ovaj grad preselio 2011. godine. Nije imao nikakvog problema u adaptiranju, već mu je odgovarao tačan i precizan sistem rada. Kaže da se u Holivudu vide i glamur i sjaj, ali da je sve to mnogo više iza zatvorenih vrata. Svi mnogo rade i trče, jer svi žele da uspeju, da budu zapaženi i poznati...

 

Treba biti na pravom mestu u pravo vreme. Ipak, veli da se u ovom neobičnom gradu više bavio produkcijom, nego glumom. - Tamo važi pravilo "nije važno šta znaš, već koga znaš". Ja sam to brzo shvatio i uspeo da nametnem svoj ritam držeći časove glume, radeći sa izuzetnim producentima i učeći zanat.

  Otac Stevan Kovačević

 

Na kraju je uspeo da osnuje svoju produkcijsku kompaniju koja se bavi davanjem filmskih uloga. Napravio je pomenuti "Svetlopis", a pre toga film 'Babilon' o najvećoj neprofitnoj organizaciji "Literacy Chicago", koja se bavi davanjem časova engleskog jezika imigrantima koji tek dolaze u Ameriku.

 

Taksa čeka novi zakon

Goran Milev kaže da je dosta angažovan na tome da se u Srbiji promeni zakon o kinematografiji. Mnogi producenti dolaze da snimaju filmove kod nas, ali još uvek nema povratne takse od 20 odsto. To znači da ako stranac dođe i potroši u našoj zemlji za film 15 miliona dolara da mu se od toga, na osnovu plaćenog poreza, vrati taksa od 20 odsto. Tako zemlje profitiraju, zbog toga filmadžije odlaze, recimo, u Kanadu da snimaju tamo filmove jer im se isplati. Srbija je krenula sa tim, donela zakon 2011. godine, ali nikako da donese zakon kako da se taj novac vrati. Kod nas se računa da će stranci dobiti jeftinu radnu snagu, što je glupo jer naši ljudi su profesionalci i zaslužuju da budu plaćeni.

- Teško je - priča on - baviti se glumom u Holivudu jer je velika konkurencija. Posebno je teško strancima koji nisu rođeni u Americi jer oni nikada neće savladati naglasak. Ja sam čak mislio da govorim savršen engleski, dok moja trogodišnja ćerkica nije počela da priča. Ona me je zapravo najviše naučila, što je dokaz da se i od malog deteta može nešto naučiti. Inače, sećam se raznih anegdota na audicijama. Jednom prilikom sam otišao na audiciju za ulogu doktora u jednoj seriji.

 

Bilo je dobro i na kraju mi je reditelj rekao: "Savršen si za ovu ulogu, ali naš doktor je iz Viskonsina, ne iz Srbije, a tamo se priča malo drugačije..." - priseća se kroz smeh Milev.

U Ameriku je došao kao gost prvi put 2005. godine sa predstavom "Čioda sa dve glave" Beogradskog dramskog pozorišta. Bilo je to povodom bratimljenja Beograda i Čikaga. Kasnije je dolazio još šest puta u Ameriku, a u međuvremenu mu se dogodila ljubav, potom brak i ćerkica Sofija.

- Ako nešto menja čoveka, onda je to žena - kaže on.

U Čikagu je odmah našao svoje mesto pod suncem i uključio se, kao suosnivač, u rad pozorišta Moving Stories Theatre koje je radilo predstave na engleskom jeziku, a prema repertoaru pisaca iz Istočne Evrope. Prvobitna zamisao je bila da se rade drame istočnoevropskih pisaca posle pada Berlinskog zida.

- Predstava "Emigranti", koju sam režirao i u kojoj sam igrao, imala je sjajne kritike u čikaškim novinama, a lokalna publika odlično je reagovala. Isto je bilo i sa Kovačevićevim "Profesionalcem", koga je režirao Stiv Skot, reditelj i producent čuvenog čikaškog pozorišta Goodman Theatre. Hteo sam da pokažem čikaškoj publici kako je pozorište bilo provokacija i izazov za promenu sistema. Iako se ne bavim političkim pozorištem, niti me politika ikada zanimala, želeo sam da postavim na scenu komade koji su zabeležili jedno vreme, uspon i pad jednog režima! - kaže za kraj.

 

Dug glumački put

Njegov glumački put bio je veoma interesantan: počeo je u rodnom Nišu gde je išao u Srednju glumačku školu koju je vodila Mima Vuković-Kurić. Iz te generacije izašla su velika imena kao što je Kokan Mladenović, Danijela Ugrenović, Danijela Stojanović. Kasnije je završio Akademiju dramskih umetnosti (1993) u klasi čuvenog profesora Vladimira Jevtovića.

Do 2006. godine bio je glumac Beogradskog dramskog pozorišta, a pre toga je igrao u Niškom narodnom pozorištu, pa u Pozorištu Slavija, gde je imao dobar repertoar - od klasičnih do modernih drama. Igrao je u više od 50 predstava, filmova u Srbiji, Evropi i Americi, a posebno izdvaja ulogu Branka Miljkovića u filmu "Vatra i ništa". Poslednja predstava koju je igrao u Beogradu, a kasnije i režirao u Americi, bila je "Zavodnik".

Nastavak na Vesti-online.com...